Hatišerif iz 1830. godine predstavlja poslednji korak ka uspostavljanju autonomije Kneževine Srbije u odnosu na Osmansko carstvo. Sultan Mahmud II je ovim aktom priznao Kneževini autonomiju i nezavisnu državnu upravu. Drugi je i najvažniji od tri hatišerifa (ili četiri računajući i Turski ustav) koje je turski sultan izdao Srbima. Hatišerif je bio praćen i sultanovim Beratom kojim je knezu Milošu Obrenoviću priznato pravo formiranja dinastije.

Hatišerifom iz 1830. godine, Srbima je dozvoljeno da sami ustanovljavaju škole, bolnice, štamparije i poštu. Iste godine, na nastojanje Vuka S. Karadžića i Dimitrija Isailovića u Beogradu počinje sa radom „Verhovna“ ili Viša škola, koju su, dve godine, pohađali i kneževi sinovi Milan i Mihailo.

Do dobijanja autonomije 1830. godine u kneževini Srbiji postojale su samo osnovne škole. Po dobijanju autunomije osnovana je u Beogradu trorazredna vrhovna ili viša škola sa ciljem da sprema buduće kadrove nove države.

U svom pismu knezu Milošu od 12. aprila 1832. Vuk Karadžić piše „… da bi valjalo, osim velike škole u Beogradu, urediti take tri škole: jednu u Šumadiji, drugu dolje preko Morave, a treću gore preko Kolubare.“ Ove tri glavne škole odnosile su se : „gore, preko Kolubare“ na Šabac. „preko Morave“ na Zaječar i „u Šumadiji“ na Čačak. Dalja, praktična, realizacija ove Vukove zamisli konkretizovana je 22. avgusta 1836. kroz „Plan za škole kako imaju postojati“.

Krajem 1833. godine viša škola je po naredbi kneza Miloša premeštena iz Beograda u Kragujevac, koji je tada bio prestonica Srbije i ona je počela sa radom školske 1834/35 godine. Osim četvororazredne gimnazije u Kragujevcu, 1836/7. otpočele su rad i dvorazredne gimnazije u Šapcu i Zaječaru i 1837/8. u Čačku.

Posle abdikacije kneza Miloša juna 1839. preseljena je iz prestonice, iz Kragujevca u Beograd. Pošto Beograd kao prestonica nije mogao biti bez gimnazije, avgusta 1839. doneta je odluka o osnivanju iste u Beogradu.

U školama u Srbiji školska slava Sveti Sava obeležava se od 1840. godine. Od 1850. godine u našim školama se uči latinski jezik. Velike novine u obrazovanje u Srbiji doneo je Zakon o „ustrojeniju knjažeskosrbske gimnazije“ od 15. septembra 1853. Ovaj Zakon je postavio gimnaziju sa sedam razreda i uveo zvanje direktor Gimnazije i Nastavnički savet, zabranio diktiranje kao metod rada i uveo skalu ocenjivanja od 1 do 5. razreda.

Zakon o ustrojstvu gimnazija od 16. septembra 1863. sveo je gimnaziju na šest razreda i definisao je da je „gimnazija učilište u kom se mladež polaznim znanjima obučava u poglavitoj želji da se za slušanje viših nauka spremi“. Ovaj Zakon prvi put je uveo u nastavu fiziku i hemiju. Deset godina posle ovoga Zakona, Zakon iz 1873. opet vraća gimnaziju kao sedmorazrednu.

Prema Zakonu o srednjim školama Kraljevine Srbije od 14. jula 1898. godine i Zakonu od 10. maja 1902. sa izmenama i dopunama od 23. juna 1912, koji je u Srbiji važio sve do donošenja jedinstvenog zakona o sred njim školama 1929, zadatak srednjih škola bio je da učenicima daju više opšte obrazovanje i vaspitanje i da ih spremaju za studije na uni ver zitetu ili višim školama. Srednje škole muške i ženske mogle su da budu državne i privatne i prema nastavnom planu mogle su da se urede kao: gi mna zije, realne gimnazije i realke. U svim srednjim školama zaključno do šestog razreda, mogla su se školovati muška i ženska deca zajedno, a od sedmog samo muška deca; zbog toga je predviđeno osnivanje državnih srednjih škola za žensku decu. Potpuna srednja škola imala je osam razreda, a nepotpuna šest ili četiri. Svaki razred trajao je godinu dana. Prva četiri razreda srednje škole činila su niži, a druga četiri razreda viši tečaj. Svaka srednja škola imala je svoju oblast (teritoriju), koju je određivao ministar prosvete. Opština u kojoj se otvarala državna srednja škola bila je dužna da da potrebno zemljište za školsku zagradu, a troškove oko podizanja i popravljanja zgrade snosila je cela školska oblast. Isto je važilo i za Beograd. Potrebno zemljište je moglo da se obezbedi i po zakonu o eksproprijaciji imanja. Prilikom otvaranja državnih srednjih škola određivana je komisija za procenu uslova u kojim se nalazi školska zgrada sa nameštajem i učilima. Istim putem određivano je i zatvaranje ili promena vrste neke srednje škole. Odluka o tome u kojim mestima će biti otrovrene i koje će vrste biti potpuna i nepotpuna srednja škola donošena je na molbu pojedinih mesta ili po ukazanoj državnoj potrebi.

Privatne nepotpune srednje škole osnivali su okruzi, srezovi, gradovi ili privatna lica. Državne srednje škole izdržavala je država, a privatne njihovi osnivači. Budžetom je odobravan kredit za otvaranje državnih srednjih škola, a privatnima je određivana godišnja pomoć u novcu ili u nastavničkom osoblju.

U Kraljevini Srbiji je školske 1910/1911. godine bilo 43 gimnazije (21 ili 48,8% državnih i 22 ili 51,2% privatnih), sa 286 odeljenja i 443 nastavnička mesta, a pohađalo ih je 10.701 đak, i to 8.842 (82,6%) učenika i 1.859 (17,4%) učenica. Muških državnih gimnazija bilo je 20 sa 176 odeljenja i 8.132 učenika. Jedna ženska državna gimnazija sa 16 odeljenja školovala je 413 učenica. Privatnih mešovitih gimnazija bilo je osam, sa 32 odeljenja i 942 učenika. Ženskih privatnih gimnazija bilo je 14 sa 62 odeljenja i u njima se školovalo 1.214 učenica. Jedno odeljenje dolazilo je na 9.790 stanovnika.

Državnih gimnazija sa osam razreda bilo je 10, od toga devet muških i jedna ženska. Muških državnih gimnazija sa šest razreda bilo je šest, sa pet razreda jedna i četiri sa četiri razreda.

Među privatnim mešovitim gimnazijama, po tri su imale tri odnosno četiri razreda, dok je po jedna bila sa pet, odnosno šest razreda. Sa druge strane ženskih privatnih gimnazija sa tri razreda bilo je dve, sa četiri razreda šest i sa pet i šest razreda po tri gimnazije.

Početak prosvetne delatnosti u Srbiji, posle završetka Prvog svetskog rata, obeležile su velike teškoće. Zgrade škola su najčešće bile zidane za druge potrebe, pa i u privatne svrhe, potom neadekvatno prepravljane, zbog čega najčešće nisu odgovarale ni najosnovnijim higijenskim i pedagoškim uslovima. Mnoge su bile smeštene u starim, neprikladnim objektima: prostorije u suterenima, barake, objekti u kojima je bilo više ustanova, a bio je i jedinstven slučaj da jedna gimnazija svoj rad počne pod šatorom. U takvim školama nije bilo ni najosnovnijih nastavnih sredstava i učila. Nasuprot nedostatku odgovarajućeg prostora i opreme, gimnazije su se suočile sa izuzetno velikim brojem učenika, što je bilo posledica prekida školovanja velikog broja dece za vreme rata. Prosvetene vlasti su, otuda, organizovale paralelna odeljenja i uvodile poludnevnu nastavu. Zbog povećanog broja učenika, pa time i odeljenja, u gimnazijama je prvih posleratnih godina bila oskudica nastavnog kadra, pogotovo kvalifikovanog. Samo je jedna trećina gimnazijskih nastavnika imala titulu profesora, dok su ostali bili nesvršeni slušaoci filozofije, školovani ljudi drugih profesija, ruske izbeglice često i bez potrebnog znanja jezika.

Školske 1921/22. godine realne gimnazije i realke u Srbiji činile su 36,8% svih srednjih škola u Kraljevini SHS. U njima je bilo je 700 ili 40% svih odeljenja sa 1.295 ili 38,3% svih nastavničkih mesta, a školovalo se 32.303 ili 43,5% svih srednjoškolaca u zajedničkoj državi. 

Po završetku Prvog svetskog rata Ivanjica je bila varošica sa nepunih hiljadu stnovnika i razvijenom zanastvom, trgovinom i ugostiteljstvom. U to vreme na celoj teritoriji današnje opštine bilo je 12 četvrorazrednih osnovnih škola: U Ivanjici, Milandži, Pridvorici, Lisi, Kovilju, prilikama, Lukama, Močiocima, Kosovici, Katićima, Šumama i Srenjoj Reci. Da bi zainteresovana i nadarena deca nastavila školovanje morala su ići u Čačak ili Užice. Molbu za otvaranje realčice, o društvenom trošku u varošici Ivanjici, podneli ivanjički narodni poslanici iz Radikalne stranke Arsenije Prokopijević i Petar Stevanović, još pre 1920. godine. Ta škola ne bi bila osnovana samo za dobrobit Ivanjice već i za dobro i na korist Moravičkog, Ariljskog, Dragačevskog, Studeničkog i Novopazarskog sreza.

Na teritoriji Srbije važio je Zakon o narodnim školama iz 1904. godine, sa izmenama i dopunama iz 1919. godine.

Ivanjičani su 1920. godine prvi put dobijaju mogućnost da se posle završene osnovne škole produže obrazovanje u svome mestu. Viša osnovna škola u Ivanjici sa gimnazijskim programom otvorena je odlukom Ministra prosvete Svetozara Pribićevića broj 20740 od 2. jula 1920 godine. Upis učenika izvršen je 1. septembra, a nastava je započeta 1. oktobra iste godine.

Prve godine upisano je 48 učenika, koji su učili po gimnazijskom programu. Škola je otpočela rad, za tadašnje uslove, u impozantnoj dvospratnoj zgradi izgrađenoj još u jesen 1846. U zgradi, u ulici Miće Matovića br. 2. najpre su se obreli osnovci, zatim učenici Privatne i Državne gimnazije i Građanske škole. Posle 1945. tu je radila osnovna škola i Nepotpuna mešovita gimnazija.

Međutim ambicije Ivanjičana išle su u pravcu otvaranja «prave gimnazije». 25.10.1923. Ministarstvo izdaje rešenje za otvaranje Niže privatne Gimnazije u Ivanjici. Kao i danas, škola je imala Školski odbor: Gavrilo Bošković – trgovac, Mijailo Dimitrijević, Tihomir Milovanović i Vladimir Stefanović – zemljoradnici. Za direktora je postavljen profesor Vladimir Radivojević iz Beograda, a Vinka Jev-đovićeva, privremena predmetna učiteljica iz Kosovske Mitrovice za nastavnicu prirodnih nauka. Jedan od uslova za odobrenje za rad Niže gimnazije bio je da troškove škole podele građani i vlast. Prve školske godine upisano je 49 učenika različitih godišta, starosti od 10 do 16 godina. Sva deca su bila iz Ivanjice i bliže okoline. Bila su to deca zanatlija, zemljoradnika i trgovaca, ali ima i učiteljske i svešteničke dece. Sledeće godine upisano je 46 dece, među kojima se pojavljuju đaci iz Dragačeva i udaljenijih planinskih sela Moravičkog kraja. Treće godine rada Viiša osnovna škola u prvi razred upisuje 49 učenika. Poslednje 1923/24. školske godineupisano je 44 učenika. Škola je tada imala 142 učenikai pretvorena je u nižu gimnaziju.

Kako su troškovi izdržavanja škole bili veliki teret za Ivanjicu, na niz molbi, ukazom Njegovog Veličanstva Kralja Aleksandra, grad 26.1.1925 dobija Nižu državnu gimnaziju, o trošku države. Bila je to škola sa visokim kriterijumima i ozbiljnim zahtevima. Komisije za polaganje maturskog ispita sačinjavali su profesori Univerziteta, a prvi razred školske 1926/27 sa odličnim uspehom završava samo jedan učenik. Nemogućnost finansiranja Gimnazije u siromašnom Moravičkom srezu, utičs na odluku Ministarstva prosvete da se rešenje, koje u varoš stiže 23.11.1928 ukine Niža državna gimnazija.

Ministarstvo prosvete 24.9.1927, donosi rešenjs kojim je otvorena Državna mešovita građanska škola zanatsko-industrijskog tipa. Za vreme okupacije i građanskog rata, nastava se držala po kućama a škola je služila za smeštaj vojnika pa čak i za smeštaj konja.

Nije se mnogo morilo za molbe koje su pismeno ili usmeno upućivane iz Ivanjice da se učenicima pokloni veća pažnja, s obzirom da je to jedina srednja škola u čitavom srezu koji je bio u Srbiji poznat najviše zbog bespuća i siromaštva. Ozbiljan signal da se školi dobro ne piše došao je 23. novembra 1928. godine. Tada je iz Ministarstva prosvete stiglo rešenje kojim se ukida postojeća gimnazija, ali u istom rešenju je pisalo da se otvara građanska škola. Još se mastilo nije osušilo posle prvog stiže drugo rešenje kojim se sve vraća u pređešnje stanje.

U leto 1929. godine bez ijedne reči objašnjenja gimnazija je definitivno ukinuta. Od tada 8 gadina varoš je bila bez ikakve srednješkole. Zavladalo je opet gluvo doba i u okolna mesta krenule su đačke seobe.

Onda je, kako i priliči vlastima bez objašnjenja, Ministarstvo prosvete 24. septembra 1937. godine donelo rešenje kojim je otvorena Državna mešovita građanska škola, zanatsko – industrijskog tipa. Čak će sa kraćim prekidima i u teškim uslovima raditi i za vreme okupacije. Nastava je držana u privatnim kućama. Školska zgrada je bila zauzeta za bugarsku okupatorsku vojsku. U školi su čak držali konje.

Školska zgrada dočekala je kraj rata u jadnom stanju. Zagađenih prostorija, polupanih prozora, izvaljenih vrata, uništenog školskog nameštaja i oštećenog krova. Zahvaljujući snalažljivosti i požrtvovanju nastavnika i direktora školska imovina je bila delimično sačuvana. Ljudi što su mogli sakrili su u svojim stanovima. Rat nije samo ostavio pustoš u ljudskim dušama i rasute grobove i tamo gde im nije bilo mesto. Uništio je i materijalna dobra ne štedeći ni školu. Mnogi vlasnici urezanih imena na đačkim skamijama nestali su posle u vihoru građanskog rata. Mnogi su sedeli zajedno u razredu i klupama, da bi se nepovratno razdvojili i na groblju.

Sa oslbođenjem došla su nastojanja da se škola organizuje i što pre otpočne sa radom. Materijani uslovi ra to bili su vrlo nepovoljni: školska zgrada ruinirana i zagađena, prozori i vrata porazbijani, crep na krovu velikim delom polomljen, školski nameštaj gotovo sav upropašćen. Ipak stvoreni su najnužniji uslovi za početak rada škole: četiri učionice su osposobljene, pribrano je oko 50 đačkih klupa sa 4 školske table pa je 23. januara 1945 godine škola otpočela sa radom,  i u zgradu su ušli prvi posleratni đaci.

Da bi se i osnovnoj školi omogućio početak rada, pristupilo se poludnevnoj nastavi, da bi u istim odeljenjima i sa nastavnim sredstvima mogla raditi i osnovna škola.

U vremenu od 4. do 25. februara bio je prekid u nastavi, jer je školska zgrada ustupljena privremeno potrebama vojske. Nastavni rada u ovoj školi završen je 15. jula 1945. godine. Izvedena je svečana akademija i učenicima su podeljena godišnja svedočanstva. Završni ispit svršenih učenika IV razreda obavljen je 20. i 21. jula 1945. godine iz srpskog jezika i istorije Narodno-oslobodilačke borbe.

Odlukom Ministarstva prosvete Srbije III broj 7959 od 29. avgusta 1945. godine ukinuta je Građanska škola, i umesto nje odlukom Ministarstva prosvste Srbije III broj 7968 od 29.08.1945. otvorena je Nepotpuna mešovita gimnazija. Sva pokretna i nepokretnaimovina bivše građanske škole prešla je u vlasništvo novo otvorene gimnazije. Vršilac dužnosti direktora bio je profesor Radoje Lalić.

Posle rata Ivanjica sve više počinje da liči na dobro razvijeni industrijski centar. Ali da bi nastavila razvoj u pravcu moderne varoši morala je da podigne nivo školstva. Školske 1962/63. osniva se Školski csntar u čijem su sastavu Tekstilna škola sa dva smera – tkači i konfekcioneri i Tehnička drvna škola. U sastavu centra je i škola za kvalifikovane radnike.

Zahvaljujući entuzijazmu i naprednim shvatanjima Ivanjičana koji su znali da Ivanjica ne može naprsdovati i zadržati ambiciozne bez Gimnazije imamo materijal za priču koja počinjs sa školskom 1964/65 godinu.

U proleće 1964. godine predstavnici roditelja otišli su kod predsednika opštine sa namerom da zatraže pomoć kako bi se od vlasti dobilo odobrenje za otvaranje gimnazije. Zahtev je upotpunjen peticijom i potpisima građana. U zahtevima, kao i u potpisima prednjačili su gra-đani od ugleda i istaknuti u politici. Na osnovu člana 1. i 76. Opšteg zakona o školstvu („Službeni list SFRJ“, broj 4/64) i člana 93. i 177. tač. 5 Statuta opštine Ivanjica, Skupština opštine Ivanjica donela je na svojoj zajedničkoj sednici 13.8.1964. god. rešenje br. 03-3490/1, o osnivanju Gimnazije.

Republički sekretarijat za prosvetu rešenjem 09 br. 873 od 19. 10. 1964. god. u Beogradu na osnovu člana 3. stav 1. zakona o uslovima za počstak rada i ukidanju određenih škola („Službeni glasnik SRS, br. 31/64), utvrđuje da su ispunjeni uslovi za početak rada Gimnazije.

Skupština opštine Ivanjica rešenjem broj 03-9435/1 od 9. 11. 1964. god. na osnovu člana 96. Ustava Socijalističke Republike Srbije i člana 177. tač. 20 statuta opštine Ivanjica donela je rešenje kojim se do donošenja Statuta Gimnazije u Ivanjici utvrđuje Školski odbor koji broji sedam članova: Popović Aleksije, predsednik Opštinskog odbora SSRI, Ocokoljić Miloš, službenik iz Ivanjice, Popović Miroslav, lekar iz Ivanjice, Ognjanov Nada, profesor iz Ivanjice, Parezanović Dimitrije, radnik iz Ivanjice, Ćeriman Nada, službenik iz Ivanjice i direktor Gimnazije, Dragoslava Popović koja je član Školskog odbora po svom položaju.

Školske 1964/65. Gimnazija počinje sa radom ali kao istureno odeljenje gimnazije „Miodrag Milovanović – Lune“ iz Titovog Užica. Gim-nazija (istureno odsljenje) će nositi naziv „Venijamin Marinković“ a nastavu će izvoditi u paviljonu broj II u zgradi preko Moravics. Odelje-nje će nositi ime uvaženog intelektualca, profesora nemačkog jezika Venijamina Marinkovića, iz sela Vionice pod Golijom. Finansiranje škole će se vršiti po odredbama Osnovnog zakona o finansiranja škol-stva. Ivanjica je obezbedila 3,187.000 dinara koji su bili neophodni za normalan rad. Početkom juna raspisan je konkurs za upis osamdeset uče-nika u prvi razred kao i konkurs za buduće nastavno osoblje. Nastava je počela 5. septembra 1964. u izuzetno teškim uslovima. Iskorišćena je postojeća oprema i kadar iz Školskog centra i Osnovns škole „Milin-ko Kušić“. Narednih meseci i godina nabavljana su najnužnija učila i vršene nsophodne pripreme za osamostaljenje škole.

U stalni radni odnos 1964/65. primljeni su: Mijović Živka, prof. srpskog jzika i književnosti, Parpura Ljubinka, prof francuskog i latinskog jezika, Žižović Dragoslava, prof. fizike i matematike i Gvozdenović Momčilo, prof istorijs. Ostale predmets honorarno prs-daju profssori iz Školskog centra „Braća Simić“: Vujović Danica, biologiju i hemiju, Aleksić Draško, ruski jezik i Pavlović Pavls geografiju. Martinović Ksenija i Vučetić Mihailo, nastavnici OŠ „Milinko Kušić“ honorarno predaju tehničko obrazovanje i muzičko vaspitanje. Tada je veliki problem bio obezbeđivanje profesora fizičkog vaspitanja. Zato u školskoj 64/65. i 65/66. ovaj predmet predaju stručni učitelji Branko Ribar, Đorđe Ćurić i Dušan Bošković.

29.1.1965 godine Gimnazija je upisana u Službi društvenog knjigovodstva sa šifrom delatnosti 911-2 sa sedištem u Ivanjici kao samostalna organizacija.

Okružni privredni sud u Titovom Užicu na osnovu člana 24 Za-kona o privrednim sudovima, Pravilnika o upisu ustanova u registar i Zakona o sudskim taksama doneo je na dan 30.12.1965. god. rešenje da se u registar ustanova na registarskom listu broj 49 sveska I upiše ustanova sa sledećim podacima: ime i sedište: Gimnazija „Venijamin Marinković“ – Ivanjica. Direktor ustanovs je Dragoslava Žižović, lice ovlašćeno da potpisujs dokumenta i akta.

Dalji razvoj Gimnazije y Ivanjici y skladu je ca opštim razvojem društvene zajednice i privrede. Radna zajednica Gimnazije 1973. donosi odluku o konstituisanju ove škole u organizaciju udruženog rada. Na osnovu člana 112. Zakona o konstituisanju i upisu u sudski registar organizacija udruženog rada i čl. 25, 26, 84 iz Uredbe o upisima u sudski registar organizacija udruženog rada, dana 28 decembra 1973. Okružni privredni sud u Titovom Užicu donosi rešenje FI1023/73 da se u sudski registar upiše Gimnazija „Vemijamin Marinković“ Ivanjica, sa sedištem u Ivanjici, sa potpunom odgovornošću. Na osnovu rešenja imenovano je ovlašćeno lice za potpisivanje organizacije udruženog rada i zastupanje Dragoslava Popović. Delatnost OOUR Gimnazije iz Ivanjice je opšte obrazovanje učenika.

Reforma srednjoškolskog obrazovanja i uvođenje srednjeg usme-renog obrazovanja nametnulo je novu organizaciju mreže škola ovog kraja. Na predlog Skupštine opštine Ivanjica i Prosvetnog pedagoškog zavoda i odluke Zbora radnih ljudi OOUR Gimnazija se udružuje sa Obrazovnim srednjoškolskim centrom OOUR škola „Braća Simić“. Zbor radnih ljudi Gimnazije „Venijamin Marinković“ u Ivanjici na svojoj sednici od 18.3.1977. god. doneo je odluku da izradu Elaborata o rormiranju jedinstvenog centra i nacrt odluke o samoupravnom organizovanju Gimnazije i Obrazovnog srednjoškolskog centra u jedinstvsnu OUR urade sledeći članovi: Vujović Milivoje, Popović Dragoslava, Đoković Ljubiša i Pantić Milunika. Skupština opština Ivanjica na zajedničkoj sednici svih Veća održanoj 30. marta 1977. godine usvojila je Program aktivnosti i mera za sprovođenje u život reforme srednjeg vaspitanja i obrazovanja na područiju opštine Ivanjica, i na osnovu člana 127. stav 2. Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju („Sl. glasnik SRS“, br. 19/74) i člana 224. Statuta opštine Ivanjica („Op-štinski sl. glasnik“,br. 10/74), dala saglasnost za spajanje gimnazije ..Venijamin Marinković“ i Centra „Braća Simić“. Zbor radnih ljudi Gimnazije 20.4.1977 god. jednoglasno je usvojio Elaborat i odlučio da na osnovu člana 41. Statuta gimnazije „Vemijamin Marinković“ raspišs Referendum povodom spajanja Gimnazije sa Srednjoškolskim centrom ..Braća Simić“ u jedinstvenu organizaciju udruženog rada Obrazovni centar „Venijamin Marinković“ u Ivanjici.

Referendum je održan 20.5.1977 god. u 13 časova a sprovela ga je tročlana komisija: Marić Milutin, Komatina Dušan i Đoković Ljubiša. Radni ljudi koji su imali pravo glasa na referendumu bili su: Vujović Desanka, Vujović Danica, Vujović Milivoje, Gvozdenović Momčilo, Gromović Vidoslav, Ćoković Ljubiša, Komatina Dušan, Mijović Živka, Marić Milutin, Milinković Milun., Parpura Ljubinka, Pantić Milunika, Popović Dragoslava, Radonjić Stojanka, Stojković Biljana i Čubrić Ljubomir. (Zbor radnih ljudi 30 avgusta 1977 usvaja izveštaj Komisije za sprovođenje referenduma o izboru organa upravljanja u Obrazovnom centru „Venijamin Marinković“ u Ivanjici i verifikuje izbor predsednika i njegovog zamenika u Zboru radnih ljudi i Radničkog saveta od dvanest članova.) Na osnovu članova 338,339 i 340 Zakona o udruženom radu, člana 12. Statuta gimnazije „V. Marinković“ u Ivanjici i člana 18. Statuta Obrazovnog srednjškolskog centra u Ivanjici radnici Gimnazije i Centra su se na referendumima jednoglasno izjasnili za integraciju samoupravnih organizacija u jedinstvenu organizaciju udruženog rada sa nazivom – Obrazovni centar „Venijamin Marinković“ u Ivanjici. Obrazovni centar osniva se radi unaprsđivanja obrazovno vaspitne delatnosti na nivou srednjsg obrazovanja (zajedničke osnove i usmerenog obrazovanja). Za vršioca dužnosti inokosnog poslovodnog organa Obrazovnog centra imenuje se Zoran Velimirović sa ovlašćenjima da zastupa Centar i potpisuje Obrazovni centar bez ovlašćenja. Rešenjem Okružnog privrednog suda u Titovom Užicu FI420/77, a na osnovu člana 456. Zakona o udruženom radu i člana 131. i 83. iz Uredbe o upisima organizacija udruženog rada u sudski registar dana 12.10.1977. god. briše se gimnazija „Vemijamin Marinković“ usled udruživanja u Obrazovni centar Ivanjica.

Na osnovu rešenja FI 336/77 dana 15.9.1977 god. Okružni privredni sud u Titovom Užicu upisuje na osnovu člana 456. Zakona o udruženom radu i člana 131. i 29. Uredbe o upisima organizacija udruženog rada i konstituisanju organizacija – Organizaciju udruženog rada Venijamin Marinković iz Ivanjice sa potpunom odgovornošću.

U školskoj 1984/85. opet je usledila reorganizacija. Reformisan je obrazovni centar Venijamin Marinković i podeljen u dve srednje škole: Srednja škola „Moravička partizanska četa“ i Srednja škola „Venijamin Marinković“. Skupština opštine Ivanjica na sednici svih veća održanoj 29. marta 1985. godine donela je rešenje o ukidanju Obrazovnog centra u Ivanjici, 01-broj 61-5/85 (Sl. glasnik SRS broj 15 od 27. aprila 1985. godins) i rešenje o osnivanju Srednje škole „Venijamin Marinković“ 01-broj 61-6/85. Novoformirana škola „Venijamin Marinković“ zadržala je prirodno-tehničku struku i mašinsku struku, a za direktora je imenovan Zoran Velimirović koji je na ovu dužnost stupio 22.4.1986. god. Srednjoj školi Venijamin Marinković pripala je zgrada bivše Gimnazije i montažna zgrada.

U školskoj 1990/91. uporedo sa završnim razredima usmerenjaka upisala se generacija učenika u Gimnaziju opšteg smera.

Školska 1991/92 može se označiti nekom vrstom prelaznog perioda do Gimnazije koja je to bila pre usmerenog obrazovanja. Iz upisne knjige vidimo područja rada: prirodno-matematičko, obrazovni profil - smer gimnazije - saradnik u prirodnim naukama. U ovoj školskoj godini uporedo sa završnim razredima usmerenjaka upisala se i generacija učenika u Gimnaziju opšteg smera, ali sada bez imena Venijamina Marinkovića. Sada je samo Gimnazija u Ivanjici.

Okružni sud udruženog rada Titovo Užice na osnovu odredaba iz čl. 5, 24 i 45-47 Zakona o postupku za upis u sudski registar dana 17.05.1991. godine izdaje rešenje FI 478/91 da se u sudski registar registarskog suda upiše usaglašavanje sa zakonom o društvsnim delatnostima i Zakona o srednjem obrazovanju. Ovim rešenjem transformisana je dosadašnja Srednja škola „Venijamin Marinković“ u Gimnaziju, po. Ivanjica, Ulica 13. septembra br. 58. Ovim rešenjem školi je odobrsno da organizuje rad u drugim oolastima rada, da osniva radne Jedinice u drugim mestima i da u manjem obimu može obavljati izdavanjs skripti, časopisa, organizovati kurseve i pružati usluge u kabinetima.

Narodna skupština Republike Srbije donela je 20 maja 1992 god. novi Zakon o srednjoj školi. Razlog što se posle tri godine donosi zakon o srednjem obrazovanju nalazi se u potrebi usaglašavanja zakona u oblasti obrazovanja sa Ustavom Srbije a i zbog smanjenja broja zakona iz oblasti srednjeg obrazovanja i vaspitanja kao i u potrebi izmene pojsdi-nih rešenja iz predhodnog zakona koja nisu potvrđena u praksi.

Na osnovu rešenja Ministarstva prosvete Broj: 022-05-101/94-02 od 08.04.1994. godine, ministar prosvete prof. dr Dragoslav Mladenović, doneo je Rešenje ispunjeni su propisani uslovi u pogledu školskog prostora, opreme, nastavnih sredstava i potrebnog broja nastavnika i stručnih saradnika u radnom odnosu na neodređeno vreme i dovoljnog broja učenika da Gimnazija u Ivanjici ostvaruje nastavni plan i program gimnazije opšteg smera u I,II,III i IV razredu.

Ministarstvo prosvete PC broj 022-05-101/94-03 od 22.02.1995 u Beogradu a na osnovu člana 202. stav 1. Zakona o opštem upravnom po-stupku (Sl. list SFRJ, br. 47/86) i člana 17. stav 2. Zakona o srednjoj školi ( Sl. gl. PC broj 50/92) donsi rešsnje o ispunjenosti propisanih uslova o isturenom odeljenju van sedišta Gimnazije u Arilju. Školski nadzornik Ministarstva prosvete RS-Područns jedinice Kraljevo, mr Milan Lečić je izveštajem br. 614-317/94 od 26.08.1994. potvrdio da Gimnazija ispunjava uslove za rad u Arilju. Na osnovu svojih normativnih akata kao i na osnovu rešenja br. 531-134/98 od 11.2.1998. godine upisana je u registar kod Okružnog privrednog suda u Užicu, i registrovana kao samostalna obrazovno-vaspitna ustanova.

Škola je od Ministarstva prosvete dobila proširenje delatnosti iz oblasti računarstva i informatike, rešenjem Ministarstva prosvete broj 022-06-101/94-03 od  03.06. 2002. godine.

Škola je od Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije dobila Rešenje broj 022-05-101/94-03 od 26.05.2015. godine kojim su izspunjeni svi propisani uslovi u pogledu školskog prostora, opreme, nastavnih sredstava, nastavnika, stručnih saradnika i programa obrazovanja i vaspitanja, da Gimnazija u Ivanjici ostvaruje nastavni plan i program prirodno matematičkog i društveno jezičkog smera.

Škola je od Ministarstva prosvete dobila rešenje broj 611- 00-00682/2006-03 od 10.05.2006. godine za sprovođenje ogleda za gimnaziju informatičkog smera, počev od školske 2006/07. godine. Rešenje o verifikaciji ogleda za gimnaziju informatičkog smera broj 022-05-00101/94-03 od 26.12.2008. godine, stiglo je od Ministarstva prosvete Republike Srbije.

Na osnovu Rešenja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja broj 610-00-170/2015-07/1 od 12.05.2015. godine, ministar prosvete nauke i tehnološkog razvoja dr Srđan Verbić, doneo je Rešenje kojim su izspunjeni svi propisani uslovi u pogledu školskog prostora, opreme, nastavnih sredstava, nastavnika, stručnih saradnika i programa obrazovanja i vaspitanja, da Gimnazija u Ivanjici može da ostvari novi nastavni plan za učenike sedmog i osmog razreda osnovnog obrazovanja i vaspitanja učenika obdarenih za matematiku u skladu sa zakonom.

Za sve buduće sedmake Gimnazija u Ivanjici obezbedila je multimedijalni kabinet, opremljen internetom i interaktivnom tablom. Svaki učenik imaće svoj ormar u školi i svaki učenik dobiće tablet računar za elektronski pristup nastavnom materijalu. Za svakog učenika škola je obezbedila knjige, zbirke zadataka i potrebnu literaturu za fiziku, matematiku, tehničko i informatiku, kao i komplet lektira za nastavu srpskog jezika. Svi budući učenici sedmog razreda biće uključeni u sve Međunarodne projekte i Međunarodne razmene učenika koje Gimnazija u Ivanjici osvaruje, kao i u Centar za talente Republike Srbije. Gimnazija u Ivanjici uspešno sarađuje sa Gimnazijama u Italiji, Poljskoj, Rumuniji, Grčkoj, Bugarskoj, Austriji i Sloveniji. U sledećoj školskoj godini buduće učenike sedmog razreda, očekuje Međunarodno matematičko takmičenje u Bugarskoj, tri matematička takmičenja u Rumuniji, kao i četiri matematička takmičenja koje organizuje Međunarodni matematički Centar sa sedištem u Moskvi.

Prva generacija učenika VII razreda osnovnog obrazovanja i vaspitanja učenika obdarenih za matematiku u skladu sa zakonom, polagala je Inicijalnog test iz matematike 13. juna 2015. godine a upis je izvršen 26. juna 2015. godine. Nastava za ove učenike počeće 1. septembra 2015. godine u školskoj 2015/16. godini.